Šta je bila osnova za scenario?
Osetila sam potrebu da pretpostavim nešto nepovratno. Čin koji ne mogu da dovedem u pitanje. Tako sam smislila mit. On postoji. Ne može se prepisati. Dete Edip odrasta ne poznajući svoje biološke roditelje. Kada je bio mladić ubio je svog oca. Zaljubljuje se u svoju majku. Dobijaju dete. Sofoklovog kralja Edipa sam gledala u pozorišnoj predstavi 80-ih godina prošlog veka. Sećam se tih prizora. Glumci su nosili velike maske i koturne sa prilično visokim potpeticama. Naročito se sećam kako su se kretali, kako su morali gotovo da vuku te visoke platforme na obući pod nogama. To je rezultiralo nedostatkom slobode, ali nije iscrpelo njihovu energiju, jednostavno zato što su prihvatili taj nedostatak slobode. Koturne su učinile vidljivim nedostatak slobode kao sastavni deo života. Bilo bi idiotski želeti skinuti koturne, ta mogućnost nije postojala. Ono što je postalo jasno nije samo kako su koturne promenile hod glumaca na sceni, već i moć koju je svaki pojedinac posedovao da se kreće napred hodajući na tim platformama. Ta snaga je bila veoma impresivna. Mislim da se moć čoveka nalazi u prihvatanju svog života.
Foto: Angela Šanelek
Kada Džon ode u zatvor nakon što ubije svog oca, zatvorenici nose okove. Da li je to uporedivo?
Da. Mogla sam da ga pustim i da hoda na koturnama. Možda bi tako bilo lepše. To je ionako sjajna ideja. (smeh) Vrlo dobro...
Kad vidimo ljude na ulici kako idu tamo, izgledaju kao da su slobodni. Ali nisu, samo što mi ne možemo da vidimo šta nose u sebi.
Skuter pomoću kojeg se Džon kreće po Engleskoj takođe je povezan sa ovim. To je mehanički skuter, baš kao onaj koji voze deca. Za Džona je to poput štaka, ali zahvaljujući tom skuteru on ne hramlje, već zamalo da leti.
Prva polovina scenarija smeštena je u Grčku, a druga polovina, 20 godina kasnije, u Engleskoj. Zašto je prisutan tako veliki vremenski razmak? Element koji povezuje ova dva vremenska razdoblja je Džon. Da li će njegovu ulogu igrati dva glumca?
Da. Svakako tražimo dvojicu izvođača koji ovu priču mogu da učine uverljivom. Ali biće i gestova, pokreta koji se ponavljaju. Trenuci i predmeti iz scena u Grčkoj ponovo se pojavljuju u Engleskoj u izmenjenim kontekstima. Kada Džon leži u čamcu u Engleskoj i prekrsti ruke pred očima jer ga sunce zaslepljuje, ovo je gest petogodišnjeg Džona, koji leži na kamenu u moru u Grčkoj. Bosa stopala njegove ćerkice koju nosi uz liticu na ramenima i njegova odrasla ćerka koja se umiva u bašti nakon šetnje. Kaktus na litici, arija u zatvorskoj ćeliji, poređani peškiri, mnoge stvari su obnovljene u izmenjenim situacijama. Ugao kamere, svetlost i zvuk su sredstvo kojim ovo postaje svesno. Iz ovih paralela razvija se filmski jezik. Po svom efektu podsećaju na rime pesme.
Da li se u filmu takođe govori na različitim jezicima? U Grčkoj, grčki...
Da, i kasnije na engleskom. Takođe, dijalozi su veoma različiti. U Grčkoj, u mnogim scenama nema govora, u Engleskoj postoje dijalozi koji se prepliću, kao u svakodnevnom životu. U Grčkoj prolazi više od 20 godina, u Engleskoj tri dana. Engleska pokazuje sadašnjost koju znamo. Grčka pripoveda priču na kojoj se zasniva ova sadašnjost. Ovaj film pomiruje te dve stvarnosti.
Ta tri dana tokom kojih se odvija radnja filma u Engleskoj su dani u kojima Džon oslepi. Njegovo slepilo se jednostavno dešava dok se život nastavlja.
Da, njegovo slepilo počinje u Grčkoj, onog trenutka kada upozna svoju majku i ne prepozna je. Zaljubljuje se u nju. Ubrzo nakon toga primećuje da mu vid slabi. On dobija ljubav žene, a istovremeno plaća ceh zbog te ljubavi. Ne zna zašto, ali se ne žali. Vid mu postaje slabiji i on to izdržava do poslednjeg trenutka u Engleskoj, kada na posletku više ništa ne vidi.
Postoji trenutak kada Iro odlučuje da istraži celu priču. Šta ona zna o Džonu?
Kad se Iro i Džon sretnu u zatvoru, ona primeti njegovu fizičku sličnost sa njenim sinom, a on je takođe istog uzrasta kao njen zabludeli sin. To je očigledno. Ali istovremeno se suočavaju dvoje ljudi koji se nikada ranije nisu videli. Džon se zaljubi. Iro traži svog sina i pronalazi ljubavnika. Jasno joj je da bi taj ljubavnik mogao da bude njen sin, ali ona se opire toj misli. To njeno izbegavanje da se suoči sa istinom zahteva od nje toliko snage da dolazi trenutak kada ona više ne može da to podnese. Mislim da ona želi iskupljenje.
Šta je okidač takvog razvoja događaja?
Ne postoji spoljni okidač, već se razvija scenu po scenu, potrebno je vreme da se dođe do te tačke. Ona je na selu kod Džonove porodice, među njegovim prijateljima. Nije joj prvi put da oseća da se nalazi negde gde ne pripada. U bašti nastaje trenutak tišine od koje ona beži. Ona ulazi u kuću kod Džona i njene ćerke, ali oni ne obraćaju pažnju na nju. Odjednom je sama, prazna i iscrpljena. Oseća da je na na pogrešnom mestu i ne zna šta će sa sobom. U svojoj nevolji čezne za svojim dečkom, s kojim više nema nikakav kontakt. Zove njegove roditelje. Mislim da ona u tom trenutku ne shvata da će joj se ceo život srušiti. Možda ona samo pokušava da pobegne, kao što to čini već godinama. Ona pokušava da nastavi sa svojim životom. Ona ne razmišlja, već glumi. Da li svesno ili nesvesno, ne znam. Kada sazna da je Lusijan pretučen na smrt na seoskom putu i izgleda da je Džon to uradio, ona odlazi iz kuće i umire. Ona umire jer to više ne može da izbegne.
To izgleda kao nesreća. Sudar.
Sudar sa samom sobom, da. Koban. (smeh)
Zar nije važno da umete da objasnite likove koje izmišljate?
Ne. Oni su ljudi, oni su živa bića. Poistovećujem se s njima, volim ih, ali o njima ne znam ništa više nego što oni znaju o sebi. Ne mogu da ih odgonetnem, niti to želim. Ne verujem da je to moguće. To nije moguće uraditi ni u stvarnom životu.
Oni potiskivanje i zaborav tematizuju na vrlo neraskidiv način.
Kako to mislite, na neraskidiv način?
Mislim da se često radi o delovanju protiv potiskivanja i zaborava. Uzimate to zdravo za gotovo.
Da, snimam filmove, pričam priče. Potiskujemo i zaboravljamo. Snimanje filma uvek znači pripovedanje o tome kako vreme prolazi. A prolazak vremena zahteva zaborav. Ne krivim Iro za zaborav.
Ali na kraju de puštate da umre od zaborava.
Ne puštam je da umre. Ona umire. (smeh)
Mogli ste je pustiti da živi.
Ne. Ja nisam Bog (smeh). Umire, ali ne zato što je loša osoba. Bila je suočena sa nečim što nije mogla da reši. Sa neljudskim zadatkom. Ne znam, da li je neljudsko prava reč? Zapravo ne znam šta je neljudsko. Ono što čovek radi zapravo je uvek ljudsko.
Postoje stvari koje ljudska bića ne treba da rade.
Da... ali u svojim filmovima se zapravo ne bavim onim što ljudi treba ili ne treba da rade. Mislim da jednostavno dovodim u pitanje čovekovu slobodu izbora. Nešto se dogodi ljudima o kojima vam pripovedam. Oni na to reaguju najbolje što mogu. Oni stiču jedno iskustvo, nešto prepoznaju i reaguju na to. Oni pate i izdrže. Iznad svega, oni vole. I sve to dok vreme prolazi i ništa oko njih ne miruje. Za razliku od slikanja ili fotografije, u filmu sve dolazi iz činjenice da ne možemo zaustaviti vreme. Dakle, mi delujemo, pa čak i kada smo sami i niko nam ne govori šta da radimo, reagujemo na nešto u sebi za šta ne znamo odakle dolazi. Ne možemo sebi definitivno da objasnimo svoje postupke, ne razumemo jedni druge. Ovo je veoma interesantno, to je ono što me zaista pokreće. Takođe ne mislim da nas neko zanima ili nam se neko čak sviđa, a govorim o ljudima koji nas okružuju, kao i likovima u filmu, samo zato što možemo da objasnimo zašto se ta osoba ponaša ili govori na ovaj ili onaj način. To je očigledno. Neko vam se može jako svideti, možete ga voleti čak i ako ne možete da objasnite njegove postupke. Ali razumete ih intuitivno, jer i vi osećate isto. Ovo intuitivno razumevanje je po mom mišljenju mnogo važnije nego što bilo koja objašnjenja. To je zato što intuitivno razumete samo kada delite zajedničko iskustvo. Bez obzira da li analizirate ovo iskustvo ili ne, vi ste ga napravili, vi ste oblikovani tim iskustvom, vaše telo je oblikovano njime. Vaše telo je iznad vašeg uma. Znanje koje dele dva tela može biti veoma povezujuće, mnogo više od uobičajenih stavova ili mišljenja. Zbog toga me telo toliko zanima. Zato razmišljam o tome kako mogu da pokažem telo. Želim da pokažem znanje o telu. Telo likova iz filma. Želim da to pokažem gledaocima. Osetiće to ako podele ovo znanje. A onda će imati iskustvo, iskustvo tela. Šta će um onda s tim iskustvom da učini, zavisi od svakog pojedinca.
Ali je li to krajnji cilj? Da um nešto prepozna?
Ne znam. Čudno mi je što čak pokušavam da opišem reakcije na svoje filmove. Možemo li da napravimo još jedan korak unazad?
Da.
Kako?
Možete li možda detaljnije da objasnite na šta mislite kada kažete da se poistovećujete sa svojim likovima? Na kraju krajeva, oni su likovi koje izmišljate. Njihovo prepoznavanje zvuči kao da ne možete da odlučite kako deluju.
Kada govorim o poistovećivanju sa njima, želim da kažem da moram da ih prepoznam... Moram da ih prepoznam da bih ih naterala da deluju.
Ali o kojoj vrsti iskušenja se radi? Da li se to dešava pre nego što počnete da pišete?
Dakle... kad počnem da pišem, izmaštam neki lik. Pisanje je tada proces u kojem se ta mašta manifestuje, recimo, kao na crtežu. I da, mislim da je mašta potpuna, pa mogu i da počnem sa pisanjem. Kada počnem da pišem dijaloge, primećujem kako neki lik govori, kako se ponaša. Dovodim likove u određene situacije. Imam slobodu da biram ove situacije i scene. Iz toga onda nastaje scenario. Ali unapred znam ko su ti likovi. To sada tako jasno primećujem, dok govorim o tome. Zahvaljujući ovoj knjizi zapravo je vrlo lako to razumeti. Glavni likovi su mitski. Mislim da se ne bih odlučila za ovo da nisam imala intuitivnu maštu o likovima, likovima iz sadašnjosti, kada sam se bavila tim mitom. Po mom mišljenju, istina se nalazi u ovoj intuiciji, jer ja ne utičem na svoju intuiciju.
I šta onda?
Onda, kao što rekoh, dovodim likove u određene situacije. Mislim da je to zbog toga jer me zanimaju i želim da imam iskustvo sa njima.
Verujem da je gledanje mog filma jedan način da idemo zajedno i da delimo to iskustvo. Polazim od istine, istine koju ne mogu da objasnim, ali koju ne dovodim u pitanje. Na to mislim kad govorim o intuiciji. I ne govorim o znanju kao cilju, jer to zvuči kao rezime koji isključuje protivrečnosti.
To znači da pronalaženje istine nije kraj, ali vaše poznavanje određene istine je osnova.
Da, moje intuitivno znanje je i dalje na početku. Međutim, verujem da svi imaju to intuitivno znanje. Čovek se može zatvoriti pred njim, jer je to znanje koje se ne može sažeti i puno je protivrečnosti. To je ljudsko znanje (smeh)... Mi radije odlučujemo u kojoj meri želimo da se oslonimo na ovo intuitivno znanje.
(razmišlja)... Da, da li želimo da se oslonimo na to, da li želimo da mu damo smisao i da ga izrazimo.
(razmišlja)
Verujem da je istina značajna samo ako vodi ka novoj misli. Misli o kojoj još niste razmišljali.